петак, 07. децембар 2012.

Podsećanje na Windows Paint

Mala rezolucija, 5-6 alatki od toga 4 upotrebljive, toolbar za zaplakati, ali ipak, može da bude zabavno.




недеља, 16. септембар 2012.

Ovo je bio u stvari pokušaj broj 2 Pen & Tablet Graphics

Pokušaj broj jedan je stvarno bezveze ispao, ali za drugi, ovo valjda nije tako loše. Mada, ne znam zašto koristim alat za crtanje kao da je akril ili tempera. Ali dobro, valjda to neko i tako radi....

Dakle, Pen try No 2!!!!

Graphic pen - Prvi pokušaj (ok ne baš skroz prvi :))

Nakon dugo vremena, evo malo novog. Graphic pen (hvala Vaso!), i jedan od prva tri rada sa ovom olovčicom. Mnogo lakše nego crtati mišem.

уторак, 01. мај 2012.

Počeci, rani radovi i pokušaj kroćenja Photoshop-a

Istekao mi word trial verzija, pa više ne radi copy/paste, ništa od Mime do daljnjeg (Wordpad neće da otvori docx), a i radova mi ponestalo. Ovo su rani radovi sa početaka brljanja po photoshopu.

 



недеља, 15. јануар 2012.

Priča o prilagođavanju, o pretvaranju, o uticajima okoline na čoveka


Priča opet negde iz perioda 1992/1993 godine, mislim da sam bila pod utiskom toga koliko okruženje, ljudi oko nas, okolnosti, društvo, utiču na nas i formiranje naše ličnosti, i to koliko moramo da se pretvaramo da bi bili prihvaćeni. Jeste možda malo naivno, ali dobro, ipak sam tada bila vrlo mlada i vrlo neiskusna.
 
KUPAC
autor: Biljana Malešević

Nije on naprosto LIČIO na čoveka, on je BIO čovek, samo sa malom greškom. Možda bi bilo tačnije reći "ono" umesto "on", jer to biće nije imalo pol. Ono je variralo, menjalo se. U nekom vremenskom periodu neodređene dužine bio bi jedna gotovo sasvim određena ličnost i delovao bi toliko oformljeno i skladno i toliko stvarno da bi samo sasvim pažljiv, pa još i zainteresovan posmatrač mogao da primeti neznatno talasanje u njegovom izgledu i ponašanju. Ma koliko da se trudio, nije čak  mogao ni da se sasvim stabilizuje u jednom obličju i liku, čak ni nakratko, već je više, onako, varirao oko nekog ravnotežnog položaja. Što bi varijacije postajale jače i očiglednije, to bi mu bivalo sve jasnije da opet gubi svoju novu ličnost i da je nova transformacija blizu. Osećao se kao neŠto skrpano i sklepano od nekakve gomile delova od kojih ni tri nisu bila istog porekla. U stvari, osećao se nekako pasivno u pogledu te transformacije, kao da se deŠavala spontano, poput bolesti, bez njegove lične volje. S tim što je znao da to nije bolest i da on sam odabira delove za svoju novu ličnost. Možda delom nesvesno, ali ipak je to ON radio. Bilo je to kao da ulazi u neku stravičnu verziju samousluge sa gondolama natrpanim raznim ljudskim stilovima, osobinama, karakterima, načinima na koji se nosi kosa, oči, ruke, hod... Onda bi uzimao, to jest kupovao. Sve se plaća, moj brajko, baš sve. Čak i u mentalnoj samousluzi. Ali ti delovi nisu bili trajni. Ubrzo bi osetio kako varijacije jačaju, kako se njegova nova ličnost sve više talasa, poput slike pod vodom, a onda raspada. Valjda ih je njegov sopstveni organizam odbacivao kao reakciju na strano telo. Tolerisao bi ih neko vreme, a onda prosto ustanovio da nisu njegovi. Vrišteći u sebi, a ne puštajući krik da izađe napolje, osim kad bi malo izgubio kntrolu i onda oseti kako bol curi iz njega kao voda iz probušene kese, jasno bi osećao kako mu se organi cepaju, a nervne ćelije razilaze, kako gubi kontrolu nad skrpljenim delovima, koji počinju da rade nesinhronizovano, nezavisno. Kad bi bol postao već neizdrživ i kad bi osetio da će se raspasti, počinjao bi novu transformaciju. Ulazio ponovo u mentalnu prodavnicu delova ličnosti i tragao, tragao za onim delovima koji neće otpasti, koji će trajati, to jest, za njegovim rođenim, istinskim delovima, to nesrećno, izobličeno biće, koje je tragalo za samim sobom.

недеља, 08. јануар 2012.

Priča od pre više od 15 godina o maštanju, idealima i životu u snovima


Možda malo patetično, ali dobro, izmite u obzir da sam imala oko 20 godina kad sam ovo pisala. Dakle, stadandardno za taj uzrast je li tako?
NARKOMAN
by Biljana Malešević, negde daaaavne 1992 godine

Ti samo maštaš, a sujeverni deo tebe nekako zna da se ono o čemu sanjaš nikad ne ostvaruje, ti samo sanjaš, a ništa ne radiš i lepo ti je dok živiš u snovima, i lepo ti je dok se drogiraš maštom i mišliš da si sam svoj režiser. I smeškaš se dok misliš o lepim stvarima, koje se nikad neće dogoditi, i toliko si već duboko u drogi da gotovo sasvim veruješ u ono što postoji samo u tvojoj glavi. Ti više nisi u stanju da živiš, a da se povremeno ne prebaciš u onaj drugi svet u tvojoj glavi, u kome je sve onako kako ti želiš da bude, gde si režiser, a ne glumac... Ti si, u stvari, narkoman. Ali ti svoju drogu praviš sam i ubrizgavaš je direktno u mozak, u krv, u vene i u srce.
I budiš se svaki put sa sve većim osećajem beznađa i očajanja, koji štrca iz svih pora na tvom telu i svaki put sve brže želiš natrag u svoj izmišljeni svet. Drhtavim rukama grabiš špric i puniš ga iluzijama i one ubrzo teku tvojim venama i opet se smeškaš, a da nisi svestan da zapravo umireš...

Ko će ga sad znati šta sam mislila poslednjom rečenicom?