19.
Nekoliko dana kasnije,
Mima je sedela sa Kostom u spremištu u kome su se i ranije nalazili
i pričala mu o svom novom poslu i pri tom se osećala kao da vodi
monolog. Kad god je on pričao, ona ga je slušala, ali možda je to
bilo zato što je zaista malo govorio, pogotovo o sebi pa je na neki
način bila gladna da sazna što više toga. S druge strane, dobro se
sećala kako je znala da „na pola uva“ sluša Stefana, a često
je bila toliko rasejana tokom vremena kad bi joj nešto govorio, da
se ubrzo uopšte nije sećala šta joj je pričao. Sada je taj svoj
pogled prepoznavala na licu svog sagovornika.
-„Mislim da je ona
tvoja priča o smrti u ljudskom obliku apsurdna“-rekla je,
pokušavajući da ga isprovocira-„Ljudska vrsta već vekovima ne
može da percipira smrt, ne istinski, zato što je to jedini uslov da
možemo da živimo, a da ne padamo u apatiju i depresivna stanja
opšteg besmisla. Čovek uglavnom ne može istinski da shvati da će
jednom da umre, da se to mora dogoditi. Mi tu svest nekako prirodno
gušimo. Zato je većini pojedinaca smrt totalno apstraktna. Za one u
manjini za koje to ne važi, bojim se da nema mnogo nade. Osećati
konstatno sopsvenu smrtnost je teško prokletstvo.“
-„Nikad nisam rek’o
da sam konstatno osećao da ću jednom da pandrknem.“-rekao je
Kosta prilično neljubazno-„To nema veze s tim.“
-„Da, ali ako bi smrt
imala fizički oblik, onda bi bila uništiva, je li tako? Ljudi su
verovatno baš zato uvek davali smrti neki fizički oblik, da bi
ubedili sebe da bi je mogli uništiti. A to bi onda značilo da bi
mogli jednom da je pobedimo. Ipak, nismo za sve ove vekove koliko
čovečanstvo postoji i nećemo nikad. Zato što se organizam troši
hteli mi to ili ne. Ne postoji prepetuum mobile. Ne pravi. Uvek se
nešto troši.“
-„Kako smo krenuli, na
kraju i ’oćemo živeti večno, ali više nijedan naš deo neće
biti onaj s početka.“-rekao je gledajući, možda i nehotice,
svoju bioničku ruku.
-„A ako bi ti recimo
ostalo samo nekoliko originalnih delova tela, da li bi to onda i
dalje ostao ti?“
-„Možda, ako bi mi
ostao bar moj sopstveni mozak. Ali nisam siguran da to želim. Nisam
siguran da bih baš rado živeo da sam izgubio penis umesto testisa,
ili zajedno sa njima, a kamoli još organa. Znaš, Mima, jedna stvar
je imati jednu bioničku ruku i to samo do ispod lakta i jedno
bioničko stopalo, a sasvim druga nemati nijednu sopstvenu nogu ili
ruku, ili nijedan od svojih udova. Čak i sa zamenama, to nije isto.
Čak i ako su dobre zamene, skoro savršene kao ove moje.“
-„Kakva je zapravo
razlika? Da li isto osećaš na tim delovima?“-rekla je Mima
dodirujući njegovu levu ruku, kao da pokušava da na taj način
oseti razliku. Povukao je ruku dalje od nje.
-„’Oladi, Mima, znaš
ti vrlo dobro da osećam i tu ruku. Pusti to.“
Taman je zaustila da
započne raspravu o tome koliko je vredan kvanitet u dužini života
u odnosu na kvalitet, kad se iznenada tlo pod njima snažno zatreslo.
Zatim se zatreslo još jednom. I još jednom. Kosta je skočio na
noge. Začulo se nekoliko snažnih eksplozija i to, kako se njoj
činilo, u njihovoj neposrednoj blizini. Mima je nehotice vrisnula i
skočila na noge. Gotovo instinktivno je počela da se ubrzano oblači
kao da pokušava da smanji sopstvenu ranjivost. Kosta je navukao
pantalone i crni kožni kaput koji je nosio, a zatim navukao čizme
dok je napolju i dalje gruvalo.
-„Šta se dođavola
dešava? Ovo je blizu!“-vrisnula je Mima, pokušavajući, nimalo
uspešno, da sakrije da je prestravljena. Ovakve stvari na Zemlji su
obično značile neku novu manju ekološku katastrofu i nisu bile
tako neuobičajene. Ali na Tivasanu?
-„Ostani unutra!“-rekao
joj je i grubo je gurnuo natrag u spremište, kada je pokušala da
izađe.
-„Hoću da znam šta se
događa!“-vrištala je Mima.
-„Samo ostani unutra.“
-„Šta da radim ako me
pozovu na posao?“
-„Ništa, ići ćeš na
posao, a sad sedi malo unutra.“-rekao je i vratio se do nje.
Eksplozije su se slabije i sve ređe čule, kao da se udaljavaju.
Mima se osećala jadno.
-„Osećam se
umorno.“-rekla je-„Ne smem da se zaustavim. Ako se zaustavim i
dam sebi vremena da razmišljam, bojim se da ću poludeti.“
U stvari, Mima čak ni
samoj sebi nije želela da prizna da ono što stvarno želi je da
ljudi misle da je ona hrabra i da se dobro drži, da joj govore da je
hrabra, da dobro podnosi sve što se dešava, i da je sve to što joj
se desilo zaista užasno. Želela je da je neko sluša i kaže joj
sve ono što je želela da čuje. Stvarnost je bila znatno drugačija.
Ono što je Stefan jednom prilikom rekao, bilo je i ono što su
najverovatnije i svi drugi oko nje mislili, i bila je to
najverovatnije i čista istina. Ona nije bila hrabra, nije bila ni
posebna, bila je samo tvrdoglava i brzopleta, bez potpune kontrole
nad sobom i svojim postupcima. Sama je sebe dovela na Tivasan, samu
sebe je svojom nepromišljenošću dovela u ovu situaciju u kojoj je
sada i opet je bila u nemerljivo boljoj poziciji od većine ostalih
žitelja Tivasana. I sad je očekivala priznanje za hrabrost i
sažaljenje. Nije bilo baš logično.
-„Kao da osećam
dim.“-reka je rezignirano-„izgleda da nešto gori.“
-„Naravno da gori, ali
to nije moj problem.“-rekao je Kosta ustajući.
-„Idem ja kući.
Izgleda da neće biti više poziva sa posla danas.“-rekla je Mima
glasom koji je i protiv njene volje bio pun otužnog samosažaljenja.
-„Šteta, nije se
zapalila ona gadna zgradurina.“-rekao je Kosta dok su napolju
posmatrali dim i zapaljenih par građevina. Znala je da misli na
„Fabriku leševa“ iako nije ničim pokazao u tom pravcu.
Kad je otišao u nekom
svom pravcu, Mima je pokunjeno krenula ka Lininoj kući dok se mrak
polako nakupljao oko nje. Negde je nešto gorelo, i osećao se dim,
ali to nije bilo važno. Nigde nije bilo znaka za uzbunu, niko nije
vikao, ni trčao, ni paničio. Po svemu sudeći, ovde je sve to,
bombe, požari, razni napadi, bila normalna stvar. Bila je već blizu
kućice kad je osetila nećiji dodir na leđima. U konstantnom stanju
uzbune, Mima je poskočila u stranu i odmah se pogledom konfrontirala
sa osobom koja je bila iza nje.
Tamna, duga kosa, prelepa
figura i tamne, tamne oči neodređenog pogleda.
-„Brzo si me
zaboravila.“-rekla je Tina maznim glasom, ali oči su joj ostale
ledene.
-„Svašta mi se
dogodilo u međuvremenu.“-rekla je Mima, osećajući se kao kauboj
u dvoboju u kojem nije siguran da li će ovaj drugi uopšte da
potegne.
-„Znam, išla sam u
’Inferno’ da te tražim još ranije i sve sam saznala.“
Prišla je Mimi, stala
joj iza leđa i dugim rukama je obgrlila oko vrata. Brojne zlatne
narukvice su zveckale na njenim rukama.
-„Mogla si da dođeš
kod mene, znaš. Neko poput tebe da mi pravi društvo je uvek
dobrodošao.“
-„Hvala, svakako ću
navratiti.“-rekla je Mima nesigurno.
-„Živiš kod onog
tvog?“-upitala je Tina umilno, ljubeći je u vrat.
-„Ne,“-htela je da
doda da nisu više uopšte u kontaktu ne bi li zaštitila Kostu, jer
se pomalo plašila Tine i nije joj verovala, ali je znala da bi je
Tina pročitala u sekundi i da bi time stvari bile samo pogoršane.
Odlučila se za istinu kao najsigurniju.
-„Živim kod
prijateljice.“-rekla je-„Ali planiram da se preselim čim
pronađem neki stančić za sebe. Imam nov posao i možda ću moći
da plaćam troškove.“
-„A ta prijateljica, da
li je zgodna?“
-„Ona je organizam koji
je veštački formiran u svrhe istraživanja.“-rekla je Mima,
trudeći se da izgleda smireno i ležerno, ali se osećala kao
izdajnik.
Začulo se nekoliko
detonacija iz prilično velike daljine.
-„Postaje nemirno
ovde.“-rekla je Tina odsutno-„Možda ćemo ponovo imati rat. Ko
zna koliko će njih da nestane u Fabrici Leševa.“
-„Koliko je to
opasno?“-upitala je Mima, nemajući uopšte pravu predstavu šta je
to rat. Zvučalo je užasno fatalistički i destruktivno dok je
ranije čitala o tome, ali ljudi su ipak preživljavali. I Kosta je
preživeo. To je ipak nije previše utešilo.
-„Zavisi“-rekla je
Tina masirajući joj nežno ramena-„Dobra strana je što imaš
priliku da naučiš koliko si zapravo jaka, a naučiš i da ceniš
sve ono što ranije nisi primećivala. I što je najvažnije, naučiš
da živiš od danas do sutra. To će ti se dopasti, pogotovo nakon
isprogramiranog života na Zemlji.“
Mima nije bila previše
sigurna u to, ali ništa nije rekla. Zašto bi joj bio potreban rat
da bi shvatila vrednosti života? Da li bi bilo potrebno izgubiti
ruku, nogu ili neki drugi deo tela da bismo naučili da cenimo
njegovu funkciju? Što se tiče sopstvene snage, verovatno je imala
solidno postavljene granice, ali zaista nije imala želju da
istražuje koliko daleko su postavljene.
-„Zašto ratuju? I ko
ratuje?“-upitala je Mima sa izveštačenom krotkošću, u nadi da
će tako lakše iskamčiti infromacije.
-„Lokalci, sitne
gnjide, ali sa dovoljno novca i moći da imaju pristalica koji će od
miša napraviti slona.“-rekla je Tina paleći cigaretu na dugačkoj,
srebrnoj muštikli-„Zagorčaće nam život samo da se dodvore nekom
ko može da im obezbedi stan, hranu i seks u dovoljnim količinama.
Ne želiš da znaš te ljude.“
-„Možda i ne
želim“-rekla je Mima-„ali ću svakako biti prinuđena da ih
upoznam. Bilo bi dobro da znam šta se događa. Tek sam stigla, Tina,
nemam pojma ko je ovde protiv koga, i ko je glavni, a osećam da je
opasno biti tako neobavešten. Ne znam ni kako mi se desio onaj
incident u ’Infernu’.“
-„Mislim da sam ti već
rekla da treba da govoriš što manje, i samo ono što moraš. To je
svakako najbezbednije, uostalom, nisu li vas tako učili i na Zemlji?
Puštali su vas da znate onoliko koliko je trebalo da znate, o
ostalom ste bili potpuno neobavešteni, pa šta vam je falilo tako?
Misliš da je bilo bolje onima koji su znali?“
-„Znali šta?“,
pomislila je Mima, ali ništa nije rekla. Tina se obmotala oko nje
milujući je dugim prstima, dok konačno nije odmahnula glavom i
odmakla se od Mime.
-„Treba da idem.“-rekla
je.
-„I ja. Sutra me čeka
posao.“
Mima nije mogla a da se
ne zapita kakva je Tinina prošlost na Zemlji, ona zbog koje je
verovatno izgubila nogu, i koja ju je oterala u život na Tivasanu.
Po onom što je znala o Tininom karakteru, što je bilo jako malo,
nije se usuđivala da otvoreno pita, ali bi joj svakako bilo lakše
da zna sa kim ima posla, ukoliko odluči da zadrži ovaj kontakt. O
Lini i Kosti znala je onoliko koliko su joj sami rekli, i to je, bar
zasad, bilo dovoljno, pod uslovom da su govorili istinu, a i njihov
izgled je definitivno potvrđivao njihove priče. Nije se plašila
Lini, uprkos njenom neobičnom izgledu, čak ni pre nego što joj je
ta mala dama jednom spasila život. Kosta je po svoj nekoj njenoj
usvojenoj zemaljskoj logici trebalo da deluje zastrašujuće, ali iz
nekog razloga nije. Bilo je nečeg u njemu, u njegovoj prividnoj
neuglađenosti, što ju je više umirivalo nego sva Stefanova
uglađenost i savršeni maniri. Ipak, i Kosta je kao i Tina nosio
određenu masku, onu sa kojom mu je bilo najlakše da živi. Slutila
je da se iza toga krije nešto sasvim drugo, ili barem, više nego
što se moglo videti.
Tlo se ponovo zatreslo,
ali ovog puta, tek blago. Prilično daleko od mesta na kome su
stajale, video se bljesak eksplozije, praćen obilnim požarom. Tina
je bila u vidljivoj žurbi.
-„Moram da idem. Ljubim
te, srce. I javi mi se!“-rekla je, poljubivši Mimu u usne i
graciozno odšetala u pravcu svog jednostavnog doma.
Nekoliko bližih
eksplozija nateralo je Mimu da požuri prema Lininoj kući, moleći
se da ih nijedna od tih vatrenih naprava ne dohvati i pretvori i
kućicu, i njih dve u gomilu pepela.
