Takođe kao prethodna, negde iz perioda studiranja davno davno. MOže da bude i priča o prokockanoj mladosti, prilikama, svemu... Generalno, opet sam bila vizionar sopstvene budućnosti.
RAZMAŽENO DETE
autor: Biljana Malešević
Bacalo je igračke koje su mu donosili. Otkidalo je lutkama glave, ruke, noge, čupalo im kosu. Lomilo je automobilčiće, bušilo lopte. Dete nije želelo aviončić-igračku, ono je htelo pravi avion. Ogroman, monstruozan! Dete nije htelo ljupku lutkicu u čipkanoj haljinici. Dete je htelo onu veliku lutku iz izloga robne kuće. Zato je izvadilo maloj lutki oči i iskidalo joj haljinicu. Dete nije htelo automobilčiće, ne tu glupost na baterije, koja udara o noge od stola, kad pritiskaš zeleno ili crveno dugmence i okrećeš mali volan na daljinskom. Dete je htelo pravi mercedes. Da, crveni mercedes sa onim znakom na haubi! Zato je namerno nagazilo na automobilčić. Kraaak! Ups! Eh, malera!
Šta je sad ovo?! Lopta. Zanimljivo. Lepa stvarčica. Ali detetu je lopta brzo dosadila, mada se lopta svojski trudila da ga zabavi. Znate ono: može sve, odbojka, rukomet, košarka, fudbal... Ali ta glupa gumena stvar! Ups! Slučajno se zabila igla za pletenje u loptu. Pfuuuut! Sad dete hoće laserski mač, onaj koji svetli crveno i zeleno, a posle će ga, naravno, baciti kroz prozor.
Dete je raslo, starilo, ružnilo...Više ga nisu štipkali za bucmaste obraščiće, više mu nisu donosili igračke, više mu niko nije tepao...Dete je ostalo samo samcato u gomili slomljenih igračaka, u gomili đubreta koje je samo napravilo.
Нема коментара:
Постави коментар