A sad malo o kurtoazijama i ostalim lepotama modernog društva

Ovo sam napisala još daleke 1992 ili 1993 godine, kad sam još bila klinka. Zato možda tekst izgleda malo neuređeno, ali nisam ga lektorisala. U prinipcu, kad ovo pročitam shvatim da se u tom smislu nije mnogo toga promenilo do dan danas. Ne znam da li je ovo u stvari definicija depresije, apatije, asocijalnosti, snobizma ili svega toga zajedno.

DIOGENOVO SKLONIŠTE

Napravila sam malu izolacionu kabinu za sebe. Mala je i zatvorena sa svih strana, ali ipak propušta malo svetlosti. Vrlo malo svetlosti, taman dovoljno malo da ne mogu da vidim koliko je tesno unutra. Možda sam mogla da načinim neki oklop za sebe, ali ovako je jednostavnije i možda, sigurnije. Osećam se sebično i kukavički zato što se sklanjam od svega, pravim se da mi je lepo u mom skloništu, da je unutra bezbedno i toplo, da ima kristalni luster, svilene tapete i kineske vaze na stolovima od hrastovine. Pravim se da postoje skrivena vrata kroz koja mogu da izađem kad hoću, ali da kao ne želim da izađem. Duboko negde u sebi znam da je moja sigurnost lažna, da je moja sebičnost nameštena, moja mirnoća samo maska za ono što se dešava unutra, da je moje sklonište lažna sigurnost, kao kad bi okačio tablu "Atomsko sklonište" na vrata drvene šupe za ugalj, nadajući se da atomska bomba ume da čita. Ljudi misle da sam mudra zato što vrlo malo govorim, a ja u stvari nemam šta da kažem. Reči nisu bitne. One samo služe da popunjavaju ogromne praznine između ljudi. Popunjavaju te praznine govnima uglavnom, tek da bi rekli da ima nečeg među nama. Kad bismo govorili samo kad imamo nešti da kažemo, čovečanstvo bi se obavilo blagoslovenom muklom tišinom. I od trenutka kad izađemo iz našeg prvog skloništa-placente, na putu do onog poslednjeg ispod kamena, mi smo marionete nečeg što već postoji pre nas i već nas vode putevima koje su svi prošli i već nam određuju šta da volimo, a šta da ne volimo da bismo bili normalni. Da bismo se uklapali u slagalicu od 5 milijardi i nešto parčića. A ako neko skrene sa predodređenog mu puta, strpaju ga u dilkarnicu ili u zatvor ili ga prosto lako uklone, nečujno kao motorna testera. Ili ga utope u opštu prazninu, što je najčešće. Jednog dana valjda ću skupiti dovoljno snage da izađem na otvoreno i suočim se s tim. Ali više od snage, trebaće mi hrabrosti za to. Pouka: Ako se svi ljudi koji nešto vide, razumeju, mogu budu skrivali u buradima...izgleda da nisam u stanju da završim ovu rečenicu. Neka je završi neko drugi, ja moram natrag u moju izolacionu kabinu da...razmislim.