Pisanije

 Kako nastaje crtež u Photoshopu (gladna sam, očigledno ovo je podsvesno)

Priča opet negde iz perioda 1992/1993 godine, mislim da sam bila pod utiskom toga koliko okruženje, ljudi oko nas, okolnosti, društvo, utiču na nas i formiranje naše ličnosti, i to koliko moramo da se pretvaramo da bi bili prihvaćeni. Jeste možda malo naivno, ali dobro, ipak sam tada bila vrlo mlada i vrlo neiskusna.   KUPAC autor: Biljana Malešević Nije on naprosto LIČIO na čoveka, on je BIO čovek, samo sa malom greškom. Možda bi bilo tačnije reći "ono" umesto "on", jer to biće nije imalo pol. Ono je variralo, menjalo se. U nekom vremenskom periodu neodređene dužine bio bi jedna gotovo sasvim određena ličnost i delovao bi toliko oformljeno i skladno i toliko stvarno da bi samo sasvim pažljiv, pa još i zainteresovan posmatrač mogao da primeti neznatno talasanje u njegovom izgledu i ponašanju. Ma koliko da se trudio, nije čak   mogao ni da se sasvim stabilizuje u jednom obličju i liku, čak ni nakratko, već je više, onako, varirao oko nekog ravnotežnog položaja...

Možda malo patetično, ali dobro, izmite u obzir da sam imala oko 20 godina kad sam ovo pisala. Dakle, stadandardno za taj uzrast je li tako? NARKOMAN by Biljana Malešević, negde daaaavne 1992 godine Ti samo maštaš, a sujeverni deo tebe nekako zna da se ono o čemu sanjaš nikad ne ostvaruje, ti samo sanjaš, a ništa ne radiš i lepo ti je dok živiš u snovima, i lepo ti je dok se drogiraš maštom i mišliš da si sam svoj režiser. I smeškaš se dok misliš o lepim stvarima, koje se nikad neće dogoditi, i toliko si već duboko u drogi da gotovo sasvim veruješ u ono što postoji samo u tvojoj glavi. Ti više nisi u stanju da živiš, a da se povremeno ne prebaciš u onaj drugi svet u tvojoj glavi, u kome je sve onako kako ti želiš da bude, gde si režiser, a ne glumac... Ti si, u stvari, narkoman. Ali ti svoju drogu praviš sam i ubrizgavaš je direktno u mozak, u krv, u vene i u srce. I budiš se svaki put sa sve većim osećajem beznađa i očajanja, koji štrca iz svih pora na tvom telu i svaki put sve b...

Takođe kao prethodna, negde iz perioda studiranja davno davno. MOže da bude i priča o prokockanoj mladosti, prilikama, svemu... Generalno, opet sam bila vizionar sopstvene budućnosti. RAZMAŽENO DETE autor: Biljana Malešević Bacalo je igračke koje su mu donosili. Otkidalo je lutkama glave, ruke, noge, čupalo im kosu. Lomilo je automobilčiće, bušilo lopte. Dete nije želelo aviončić-igračku, ono je htelo pravi avion. Ogroman, monstruozan! Dete nije htelo ljupku lutkicu u čipkanoj haljinici. Dete je htelo onu veliku lutku iz izloga robne kuće. Zato je izvadilo maloj lutki oči i iskidalo joj haljinicu. Dete nije htelo automobilčiće, ne tu glupost na baterije, koja udara o noge od stola, kad pritiskaš zeleno ili crveno dugmence i okrećeš mali volan na daljinskom. Dete je htelo pravi mercedes. Da, crveni mercedes sa onim znakom na haubi! Zato je namerno nagazilo na automobilčić. Kraaak! Ups! Eh, malera! Šta je sad ovo?! Lopta. Zanimljivo. Lepa stvarčica. Ali detetu je lopta brzo dosadil...