Danas sam ukinula pretposlednji nalog na jednoj od društvenih mreža, ostao je još samo jedan, koji takođe ukidam večeras ili najkasnije sutra. Na svoju veliku žalost, spadam u one ljude koje je lako povrediti, iliti narodski rečeno "sjebati", izvinjavam se na izrazu, ali svi smo odrasli. Lako me je uvući u ponore samoispitivanja, nesigurna sam i izuzetno lako postajem žrtva verbalnih maltretiranja odnosno internacionalno rečeno "bullying".
Jednom sam se usudila da na jednoj društvenoj mreži izrazim svoje mišljenje o štetnosti istih, kao komentar na kolekciju videa u kojima se roditelji podsmevaju sopstvenoj deci, ili snimaju video u kome se šale na račun svoje (traumatizovane) dece, prikazuju kako su ih kaznili za "nestašluke", na videe u kojima ljubavnici podmeću jedni drugima "zamke" i "testove", na videe u kojima ljudi ogovaraju ili čak optužuju jedni druge i, nebitno da li je to tačno ili ne, ima tu i ozbiljnih optužbi u rangu zločina (što je po mom mišljenju stvar za policiju a ne Twitter), zatim privatni "tik tok" ili youtube ili već šta sve danas ima videi gde ljudi rade vrlo intimne, vrlo lične i privatne stvari ili se hvale svojom lepotom, bogatstvom i savršenim životom... ma ima tu svega. U dark web ne želim ni da zalutam ako regularni ovako izgleda. Ljudi od ne više od 25 godina su me napadali kako ništa ne znam, kako je uvek sve "bilo isto". O mizoginiji ne bih ni da počinjem. A ima i androginije, da se ne lažemo, sve vrste mržnje koju možete da nađete.
Sećam se 90tih, početaka interneta, kad su većina web strana bile šareniš muzike, ilustracija, a bilo je naravno i pornografije. Sve to je bilo nevino u odnosu na ovo sad. Komentarisala sam kako je ranije ipak bilo nevinije vreme nego danas, meni bar daleko prijatnije. Ljudi su se upoznavali uživo, niko nije buljio u telefon, nikad, pričali smo, slušali muziku, bili smo jebeno srećni! Niko nije imao potrebu da javno deli detalje o svom životu, pogotovo intimne. Ako bi vas neko maltretirao, imali ste opciju da zbrišete od te osobe, bar fizički, teško vas je bilo naći. Nismo svi imali lokatore, telefone ni hiljadu naloga. Samo baš uporni pogogonitelji su mogli da vas maltretiraju a za to se već moglo ići u policiju. Sad, bukvalno svako može u bilo koje doba da vas verbalno maltretira, da vam preti čak i smrću, da vam šalje pretnje, da vas proziva svakodnevno i na svaki vaš komentar piše disertaciju o tome koliko ste ograničeni i nemate pojma i koliko ste štetna i užasna osoba. A da vas pritom nikad nije sreo. Maltretiranje ljudi se olakšalo milion puta. Samo pogledajte decu i tinejdžere. Ništa lakše. I uvek mogu da vas nađu, ne možete da pobegnete.
Da, internet je i dobar. Ako želite da naučite drugi jezik, besplatno, ili programski jezik, ili da nađete kako se rešava bilo koji problem, zašto se nekad u francuskom kaže "c'est" a nekad "s'est", kako da popravite cibzar, kako da napišete komplikovanu proceduru u programu koja radi nešto zeznuto za šta bi vam trebalo nedelju dve, kako da crtate u Photoshopu, kako da napravite najbolji brauni, ili fenomenalnu pitu s jabukama, prevodioci za sve jezike, gde da putujete i gde da nađete dobar restoran na... izbor je fantastičan.
Usput, možete da se uplatete u mrežu zvanu cyberchondria i počnete da mahnito guglate simptome i razvijete niotkuda sebi problem sa anksioznošću i konstantnim strahom da umirete. Da, i to se dešava. Usput, naletećete na milion teorija zavere koje se većinom fatalno završavaju za sve nas i od čijih mračnih scenarija nećete moći da spavate i da uživate u životu. Shvatićete da ima užasnih stvari koje se dešavaju u svetu i osećaćete se grozno iako apsolutno ništa ne možete da učinite da se bilo šta od toga popravi. Umiraćete mnogo puta, iznutra. Padaćete u depresiju i anksioznost mnogo puta. Dovhvatiće vas poneko kome će zasmetati nešto što ste napisali i niste mislili ništa loše ali ste nagazili nešto što nije baš 100% PC. Pročitaćete o sebi traktat koliko ste užasna osoba od potpunih stranaca. Mrzeće vas ljudi koji pojma nemaju ko ste vi. Reći će vam "šta nije bre u redu s tobom?" i nateraće vas da se osećate kao govno. A ja imam preko 40 i to mi smeta. Kako je deci, tinejdžerima?
Ne zalažem se za ukidanje interneta. Mrzim PC i cancel kulturu, mrzim agresiju i verbalno napadanje, ali bez toga ne može. Znači, naoružajte se samopouzdanjem i kao pravi vozač formule 1 manevrišite daleko od onog što je za vas toksično i idite prema onom što vas raduje. Ako vas neko vređa, ne udostojite ga odgovora, udaljite se, odmah. Ignorišite, blokirajte. Ako se zbog nekog sajta osećate loše, ne idite više na njega. Ne otkrivajte online svoju intimu, nikako svoju decu, prijatelje, svoj život. Ne zavidite nameštenim instagram lepotanima i lepoticama sa savršenim životom, to je njima posao i za to zarađuju. Život se ne živi kroz objektiv telefona ili foto aparata. Ko je stvarno srećan uživaće u momentu neće slikati svaki sekund.
Sve što je toksično odjebite, pa makar napustili sve dtuštvene mreže. Valjda postoji život i izvan fejsbuka.
