Ovde pišem svoje mišljenje o trenutnom ludilu u svetu, jer moj blog niko ne čita i moje mišljenje je totalno nebitno tako da je ovo takoreći dnevnik. Nisam ljubitelj društvenih mreža, pogotovo ne radi druženja, ali mislim da mogu da budu korisni za promociju kreativnosti. U svakom slučaju, nisam osoba koja voli da bude okružena ljudima, ni uživo, a ni na internetu. Nisam ljubitelj toga da me raznorazni napadaju i vređaju jer sam određene nacionalnosti, pola ili imam svoje mišljenje koje je iz nekog od milion razloga nekom uvredljivo ili se nekom jako ne dopada i to mora da mi izloži uz maksimum uvreda.
Šta je lični pakao? Za razliku od objektivnog i potpuno realnog pakla, na primer, kad živite u državi koja je u ratu, ili pod opresijom, ili vam je voljena osoba teško bolesna i slične objetivno teške situacije, lični pakao je, po meni, nešto što radite sami sebi. Pakao za koji ste lično odgovorni, i nalazi se u vašoj glavi. Razne opsesije, strahovi, iracinalnost, nesigurnost, opsednutnost prošlošću, negativno iskrivljena slika o sebi ili drugima, i mnogo mnogo toga, pravi vaš lični pakao. Najčešće se to klasifikuje u psihička oboljenja ali u Srbiji, gde smo, dijagnostika i lečenje takvih problema je izuzetno ograničeno. Pišem iz sopstvenog iskustva.
Ja patim od anksioznosti, laički rečeno strahova. Deluje strašno naivno, ljudi misle da racionalnošću odnosno objašnjenjima i ubeđivanjima pa i naredbama ("trgni se!") možeš nekog "odgovoriti" od anksioznosti. Ne možeš. Nikad nećeš. Ne znam da li postoji lek za anksioznost jer ga još nisam našla, ali pretpostavljam da je u glavi onog ko od nje pati. I niko drugi ne može da vas izleči osim vas samih. Ali može da pomogne, može da bude uz vas, da vas razume, da ostane i kad je teško, Vrlo često, nema nikag, sami ste. Borite se sami. Možda posustanete, možda ne, možda bude gore, možda ostane isto. Nebitno za ovu temu. Možda neki drugi put.
Ono što hoću da napomenem da život u konstantnom strahu NIJE život. Život pod okriljem milion "šta ako" i "šta sve može da pođe po najgorem zlu" scenarije, paranoja... nije život, to je lični pakao, koji sami sebi pravite. Moj život je manje više takav. Ima boljih faza, ima loših. Ali ono što znam sa sigurnošću je da živeti u strahu je virtuelno ubijanje, negiranje svega lepog oko vas, tunel vizija u neki pakao koji samo vi vidite i u koji možda nikad nećete dospeti (najčešće i nećete), a koji zaklanja sve ono lepo što život može da bude. I vi ste skoro najveći deo vremena u životu u tom tunelu, gledate u pakao koji ste lično zamislili. I ništa drugo ne vidite. to je život obolelog od anksioznosti. Pošto je u pitanju bolest, to što vas neko možda i najdobronamernije ubeđuje da taj pakao nije stvaran, ne pomaže.
Šta se desilo sa ovim svetom u poslednjih nekoliko meseci? Upravo ono što ja preživljavam evo već decenijama. Posmatram kako se ostatak sveta guši u strahu 24h dnevno, panici, panici i panici, koju ja preživljavam ceo svoj uništen (od same sebe) život. Gledam odjednom kako svi oko mene rade to isto sebi i ne samo sebi nego i svima drugima. Panika, strahovi, paranoja, bombastični naslovi, brojevi mrtvih, milion "šta ako scenarija", a biće i sigurno je već i bilo, samoubistava. jer život u strahu ubija. Ponekad stvarno. Ima ljudi koji to ne mogu da izdrže. I to razumem, znam kako je. Ja sam ceo život u tom tunelu, oni su odjednom bačeni unutra i sve što vide ispred sebe je pakao. Koji im prave mediji, društvene mreže, svi oko njih, političari... Materijalizuje se svuda oko mene pakao koji se prenosi okolo.
Pošto mi moja anksioznost sad kaže, AKO ovo ipak neko pročita i pomisli da ja umanjujem ozbiljnost situacije sa epidemijom, da nešto raščistimo. Ne volim bolesti, a ko ih voli? Ne volim gripu, odvratno mi je da budem bolesna teško podnosim sve simptome, ostaju mi trajne posledice. Od kad znam za sebe čuvam se koliko mogu i mrštim se uzaludno na sve one koji bolesni idu na posao pod temperaturom, kašlju i kijaju po autobusima i smatraju da su hrabri što sa gripom ipak idu napolje. Neki nemaju izbora, moraju da rade. Svejedno, postoje načini da sačuvaš druge od samog sebe. I to je stvar lepog vaspitanja, ali takođe i razumevanja za tuđe živote. Možda neko vašu "malu" gripu koju "velikodušno" prenosite jer ste "hrabri" neće preživeti. Savest nikad nije na odmet. Čuvajte druge kao što čuvate sebe!
E sad kad sam se lepo ogradila da nastavim. Ova pomama, opšta histerija, panika, apsolutno ludilo nije ni od kakve pomoći to vam garantujem. Ono što ja vidim kao posledicu je sve više panike, kolektivne histeruje, paranoje i ono što me je šokiralo, mržnje i nerazumevanja jer ljudi pod strahom postaju iracionalni i strpljenje i tolerancija se smanjuju. Bombastični naslovi puni panike i sejanja straha, iravionalnost koja ubija svaki trag optimizma, života i pokušaja da se u tom životu uživa jer drugi nemamo. Nekad sam morala da satima pretražujem internet unoseći simptome koje sam imala ili umislila da bih sebi stvorila veštačku paniku i sama sebi kreirala pakao. Sad je dovoljno da otvorim bilo koji sajt, da uključim tv, da bacim pogled na novine izložene po trafikama. Kako to može da bude dobro za bilo koga? Kako materijalizacija ličnog pakla u nešto što se bukvalno nabija ljudima u glavu 24 h dnevno sa svih izvora može biti dobra za bilo koga? Pametni saveti, pametna rešenja, racionalne ideje za rešenje, ili bar koliko toliko objektivna slika, za njih treba kopati rukama i nogama uzaludno ih tražeći..., ali panika, histerija, sumanuto mračne teorije i "pomrećemo svi" je na svakom ćošku. Pa ti ostani normalan. Kao da nije dosta što moraš da paziš na svaku reč koju napišeš ili izgovoriš jer je sve jebeno neprihvatljivo, i svako izražavanje je kao minsko polje gde moraš da obiđeš sve što je uvredljivo, neprihvatljivo i ne sme se reći, nego sad imaš i dodatne nametnute i zakonom kažnjive protokole ponašanja. Uskoro ćemo i u pustinjama morati da nosimo maske, ma i u sopsvenom kupatilu, jer je neko rekao da tako mota. Umesto racionalnih rešenja, u nedostatku novca i inteligencije, i želje za prodajom medija (a šta bolje prodaje nego bomastičnost?), za ujarmljivanjem naroda, pravi se haos, upreže se narod u milion pravila i zakona, mladima se oduzima pravo da budu mladi (mada to i nije prvi put u istoriji), i anksioznost se pretvara u nešto poželjno.
možda ovo što pišem nije ok, moja anksioznost progovara, ali realno, u ovom trenutku zabole me pogotovo jer moj blog niko ne čita niti je moje mišljenje bilo kome bitno. Ja sam svoj život dosad protraćila na strahove i nesigurnost, sad veliki deo čovečanstva pod pritiskom medija i vlasti radi to isto umesto da svi budu samo realni i pametni. Umorna sam od života u strahu, iscrpljena, čovečanstvo neće dugo trajati u ovom mentalnom sklopu, koji pravi mnogo štete svuda. Kao neko ko ima taj problem, bar to znam.
Šta je lični pakao? Za razliku od objektivnog i potpuno realnog pakla, na primer, kad živite u državi koja je u ratu, ili pod opresijom, ili vam je voljena osoba teško bolesna i slične objetivno teške situacije, lični pakao je, po meni, nešto što radite sami sebi. Pakao za koji ste lično odgovorni, i nalazi se u vašoj glavi. Razne opsesije, strahovi, iracinalnost, nesigurnost, opsednutnost prošlošću, negativno iskrivljena slika o sebi ili drugima, i mnogo mnogo toga, pravi vaš lični pakao. Najčešće se to klasifikuje u psihička oboljenja ali u Srbiji, gde smo, dijagnostika i lečenje takvih problema je izuzetno ograničeno. Pišem iz sopstvenog iskustva.
Ja patim od anksioznosti, laički rečeno strahova. Deluje strašno naivno, ljudi misle da racionalnošću odnosno objašnjenjima i ubeđivanjima pa i naredbama ("trgni se!") možeš nekog "odgovoriti" od anksioznosti. Ne možeš. Nikad nećeš. Ne znam da li postoji lek za anksioznost jer ga još nisam našla, ali pretpostavljam da je u glavi onog ko od nje pati. I niko drugi ne može da vas izleči osim vas samih. Ali može da pomogne, može da bude uz vas, da vas razume, da ostane i kad je teško, Vrlo često, nema nikag, sami ste. Borite se sami. Možda posustanete, možda ne, možda bude gore, možda ostane isto. Nebitno za ovu temu. Možda neki drugi put.
Ono što hoću da napomenem da život u konstantnom strahu NIJE život. Život pod okriljem milion "šta ako" i "šta sve može da pođe po najgorem zlu" scenarije, paranoja... nije život, to je lični pakao, koji sami sebi pravite. Moj život je manje više takav. Ima boljih faza, ima loših. Ali ono što znam sa sigurnošću je da živeti u strahu je virtuelno ubijanje, negiranje svega lepog oko vas, tunel vizija u neki pakao koji samo vi vidite i u koji možda nikad nećete dospeti (najčešće i nećete), a koji zaklanja sve ono lepo što život može da bude. I vi ste skoro najveći deo vremena u životu u tom tunelu, gledate u pakao koji ste lično zamislili. I ništa drugo ne vidite. to je život obolelog od anksioznosti. Pošto je u pitanju bolest, to što vas neko možda i najdobronamernije ubeđuje da taj pakao nije stvaran, ne pomaže.
Šta se desilo sa ovim svetom u poslednjih nekoliko meseci? Upravo ono što ja preživljavam evo već decenijama. Posmatram kako se ostatak sveta guši u strahu 24h dnevno, panici, panici i panici, koju ja preživljavam ceo svoj uništen (od same sebe) život. Gledam odjednom kako svi oko mene rade to isto sebi i ne samo sebi nego i svima drugima. Panika, strahovi, paranoja, bombastični naslovi, brojevi mrtvih, milion "šta ako scenarija", a biće i sigurno je već i bilo, samoubistava. jer život u strahu ubija. Ponekad stvarno. Ima ljudi koji to ne mogu da izdrže. I to razumem, znam kako je. Ja sam ceo život u tom tunelu, oni su odjednom bačeni unutra i sve što vide ispred sebe je pakao. Koji im prave mediji, društvene mreže, svi oko njih, političari... Materijalizuje se svuda oko mene pakao koji se prenosi okolo.
Pošto mi moja anksioznost sad kaže, AKO ovo ipak neko pročita i pomisli da ja umanjujem ozbiljnost situacije sa epidemijom, da nešto raščistimo. Ne volim bolesti, a ko ih voli? Ne volim gripu, odvratno mi je da budem bolesna teško podnosim sve simptome, ostaju mi trajne posledice. Od kad znam za sebe čuvam se koliko mogu i mrštim se uzaludno na sve one koji bolesni idu na posao pod temperaturom, kašlju i kijaju po autobusima i smatraju da su hrabri što sa gripom ipak idu napolje. Neki nemaju izbora, moraju da rade. Svejedno, postoje načini da sačuvaš druge od samog sebe. I to je stvar lepog vaspitanja, ali takođe i razumevanja za tuđe živote. Možda neko vašu "malu" gripu koju "velikodušno" prenosite jer ste "hrabri" neće preživeti. Savest nikad nije na odmet. Čuvajte druge kao što čuvate sebe!
E sad kad sam se lepo ogradila da nastavim. Ova pomama, opšta histerija, panika, apsolutno ludilo nije ni od kakve pomoći to vam garantujem. Ono što ja vidim kao posledicu je sve više panike, kolektivne histeruje, paranoje i ono što me je šokiralo, mržnje i nerazumevanja jer ljudi pod strahom postaju iracionalni i strpljenje i tolerancija se smanjuju. Bombastični naslovi puni panike i sejanja straha, iravionalnost koja ubija svaki trag optimizma, života i pokušaja da se u tom životu uživa jer drugi nemamo. Nekad sam morala da satima pretražujem internet unoseći simptome koje sam imala ili umislila da bih sebi stvorila veštačku paniku i sama sebi kreirala pakao. Sad je dovoljno da otvorim bilo koji sajt, da uključim tv, da bacim pogled na novine izložene po trafikama. Kako to može da bude dobro za bilo koga? Kako materijalizacija ličnog pakla u nešto što se bukvalno nabija ljudima u glavu 24 h dnevno sa svih izvora može biti dobra za bilo koga? Pametni saveti, pametna rešenja, racionalne ideje za rešenje, ili bar koliko toliko objektivna slika, za njih treba kopati rukama i nogama uzaludno ih tražeći..., ali panika, histerija, sumanuto mračne teorije i "pomrećemo svi" je na svakom ćošku. Pa ti ostani normalan. Kao da nije dosta što moraš da paziš na svaku reč koju napišeš ili izgovoriš jer je sve jebeno neprihvatljivo, i svako izražavanje je kao minsko polje gde moraš da obiđeš sve što je uvredljivo, neprihvatljivo i ne sme se reći, nego sad imaš i dodatne nametnute i zakonom kažnjive protokole ponašanja. Uskoro ćemo i u pustinjama morati da nosimo maske, ma i u sopsvenom kupatilu, jer je neko rekao da tako mota. Umesto racionalnih rešenja, u nedostatku novca i inteligencije, i želje za prodajom medija (a šta bolje prodaje nego bomastičnost?), za ujarmljivanjem naroda, pravi se haos, upreže se narod u milion pravila i zakona, mladima se oduzima pravo da budu mladi (mada to i nije prvi put u istoriji), i anksioznost se pretvara u nešto poželjno.
možda ovo što pišem nije ok, moja anksioznost progovara, ali realno, u ovom trenutku zabole me pogotovo jer moj blog niko ne čita niti je moje mišljenje bilo kome bitno. Ja sam svoj život dosad protraćila na strahove i nesigurnost, sad veliki deo čovečanstva pod pritiskom medija i vlasti radi to isto umesto da svi budu samo realni i pametni. Umorna sam od života u strahu, iscrpljena, čovečanstvo neće dugo trajati u ovom mentalnom sklopu, koji pravi mnogo štete svuda. Kao neko ko ima taj problem, bar to znam.
Evo da ostavim komentar, čisto da vidiš da nije tačno da niko ne čita tvoje postove :) Ja sam isto patio od anksioznosti i to od malih nogu, tako su me vaspitali, da se bojim svega. Verovatno su roditelji mislili da će me tako sačuvati od "loših" stvari, što je katastrofalna greška. Straha sam se oslobodio u velikoj meri (posledice još osećam i verovatno ih se neću nikad osloboditi) kad sam se našao u situaciji da sam morao bukvalno da se borim za sebe i najdraže (vrlo težak i prljav razvod). Znači jedno maksimalno iskušenje koje je trajalo više godina, gde nisam imao vremena ni prostora da previše brinem o sebi i svojim strahovima. Tu sam takođe stekao i samopouzdanje koje mi je pomoglo u savladavanju anksioznosti i u promeni rakursa viđenja samog sebe kao dovoljno jakog i sposobnog da izađem na kraj sa velikim nevoljama. Naravno, ne preporučujem ovakav metod nikom, ne dao Bog :) Ovo iznosim samo da potvrdim da je izlaz moguć. Pomažu još: introspekcija, meditacija, Yoga, mantranje, autosugestija, pa i molitva koju vredi isprobati čak i ako čovek nije religiozan, rezultati mogu da iznenade! Dakle, ozbiljan rad na upoznavanju samog sebe. Pozdrav i od srca sve najbolje!
ОдговориИзбришиHvala na odgovoru. Trenutno se borim time što se stalno okupiram nečim. Učim jezike, spremam stan, šetam, vežbam... nije lako i ima perioda, naročito pred spavanje, kad je mozak najdokoniji, kad je posebno teško. Hvala na savetima!
Избриши